Pre par dana sam, posle dužeg vremena, prošetao starim krajem i prolazeći pored školskog dvorišta čuo zvuk lopte kako prolazi kroz metalnu mrežicu koša ka kom sam uputio svoj prvi šut.

Nakon inicijalne melanholične reakcije, ruka mi je krenula ka stomaku i kaišu čija je rupica pouzdano pokazivala da je od mog poslednjeg šuta ka bilo kom košu proslo previše vremena. I sad, iako pretpostavljam da sam i dalje neko ko polu-lagodno može da se svrsta u “fit” osobu (pogotovo uz pomoć u prethodnom blogu pomenutih crnih majici i košulja), slagao bih kad bih rekao da mi ovaj zvuk i slika nisu izazvali vrstu griže savesti. Opravdanje sam pronašao (kao i nesumnjivo mnogi) u poslu i manjku slobodnog vremena, manjku ljudskog materijala za dobar 3 na 3 basket (jer forma mora da se gradi polako, 1 na 1 bih mogao u ovom trenutku takmičarski da odigram samo sa omanjim zlatnim retriverom) i svakom drugom instant izgovoru koji je na dohvat ruke.

11-08-2016-114

Uprkos tome, osećaj odvratnosti izazvan sopstvenom neaktivnošću nastavio je da me prati. I posle par dana razmišljanja na tu temu, konačno sam se pomirio sa surovom istinom, a to je da teretana – koliko god prema njoj lično gajio negativne emocije (jako mi je teško da izbegnem neprijatan nivo samosvesti dok težak komad metala dižem i spuštam praćen svojim pogledom u ogledalu; a i kako nekoga da pobedim bez lopte) – ostaje jedini izbor, sposobna da pobije izgovore i najmaštovitije osobe. Otvorena je i pre i posle radnog vremena, za nju si dovoljan sam sebi (ako nisi, omanja grupica trenera je uvek tu), u zatvorenom je prostoru (najčešće), tako da kiša i sneg postaju faktori samo ako si u Rocky tripu i krov nad glavom spada u domen nepotrepština, i povrh sveha – gle čuda – ne moraš da budeš okružen ogledalima ako to ne želiš.

Sportska Akademija Kočovic u Ušće Shopping Center-u može da posvedoči o tome kao retko koja druga. Učlanio sam se juče, znam o čemu pričam.

 

 

1
Pročitajte ostale tekstove ovog autora